Opatija je od vavek poznata po svojoj parkovnoj arhitekture va ku svakako gredu i dreva seh sorat. Judi ih zadovojno gjedaju kako rastu, kako delaju hlad va tepleh letnjeh dani i lepo njin je kada ih grani miluju i pokrivaju dokle sede na klupah va romantičneh noći. Saki grad ima svoji judi ki va njemu bivaju i vole ga, a v' Opatije mi se para bivaju jušto takovi judi ki z sen srcen vole tu svoju bujnu vegetaciju ku bi najraje pokazali celemu svetu. Ma, kada se samo neki takne va tu bogatiju ka se ne more z šoldi platit, postanu huji od najhujeh lačneh vuki ale medvedi.
– Brzo tecite videt va park kako je se rovinano. Seču javoriku, bodu nas va srce i se je to skupa za ponemet. Ma ča je to na svet prišlo? Opatija je nekada cela bila grad obučen va parki, a sada je tega zelenila se manje i manje. Ako se okole nas postane beton, našoj dece više nećemo moć nanke narisat kako je to nekada se oko nas bilo lepo, čisto i zeleno – njurgaju i kada se samo sledić čisti po parkeh, a kada pride i do konkretneh akcij, pa se kakovo staro i bolno drevo mora spilit, parićuje se prava mića revolucija.
A saka lokacija v Opatije ima i svojo »glavno« drevo, ono neko legendarno, ono neko ko se dok živeješ ne pozabjuje. Moglo bi se reć da je takov bil i jedan prekrasan, divovski velik, stasit i šesan hrast va parke Angiolina, zajeno nad banjen Lido. Reć će oni ki su štoriju od tega hrasta čuli od svojeh starejeh da je tisto drevo na ten meste raslo i delalo hlad više od 100 let, pa morda i do 150 let.
| Judi od struki govore da je jako zanimljivo i to da su se, za dobit ovako velo drevo kakovo je sen ostalo va sjećanjeh, spojila tri manja dreva i tako su skupa zrasli va najveći opatijski hrast. Se ča se je dogajalo, od ratnega vremena do vremenskeh neprilik, videt će se i prit će vanka. Hrast će se ča je doživel, sam povedet onen ki budu umeli to pročitat. Onda će se to prevest i tako da to moru razumet si judi. Bit će to ako ne najstareji, ono baren jedan od najstarejeh svedoci opatijske turističke povijesti. | |
Ma, leto 2010. je za njega bilo leto kada je zgubil svoju zadnju bitku. Leto kada je umrl... Najme, kada su stručnjaki za dreva hitali oči na su tu bogatiju ka je v Opatije zrasla i još raste, videli su da je tisti hrast lužnjak bolan i da ni ča čekat da ga se spili. Kako se odlučilo, tako se i storilo. Od nekada velega dreva, ostal je samo panj, jedan kus nekadajnega golijata kot neki nemi svedok pasanega vremena, kot neki tihi spomenik od jene Opatije ka ostaje još samo na litrateh i va misleh oneh ki su nekada tude pasevali, oneh za keh je tisti hrast zdignjen z golega kamika označil del živjenja.
A kad je pak tista štorija prišla svojmu kraju i kad je od velega dreva ostal još samo panj kot neka nova opatijska atrakcija, si su se i domaći judi i turisti počeli okole njega skupjat i litratat. Zeli su ga pod svoje, a njegovo je sada puno manje telo otprlo jenu novu vizuru na grad zdola Učke gore.
Neko su vreme još judi njurgali aš ga je tokal tako grdi deštin, ma je malo-pomalo i ta štorija dobila neko novo svetlo, neki nov moment. I tako se moglo doznat da ono pravo delo ovistega gorostasa ipak još ni finjeno i da će mu gradski ćaće namenit takovu štoriju ka bi ga mogla promenit i obnovit mu živjenje.
Kako je povedel Ernie Gigante Dešković, čovek ki zamjenjuje opatijskega gradonačelnika i njegova je »desna ruka«, stari će hrast postat kot neka knjiga od povijesti z ke će se moć pročitat čuda tega. Najme, prišla je na svet namisal da se uz pomoć godi na dreve prikažu z jene strane događaji ki su bili važni za svecku povijest, a z druge strani se ono ča je zasenjalo opatijsku povijest.
Prišal je šinjor Dešković na tu namisal zajeno pokle ča je hrast zrušen. Povedel nan je da mu je bilo žal ča se to moralo tako finit, pa je dobil ideju da se lepi panj iskoristi i valorizira va kulturnen i turističken smisle. Po njegoveh besedah, kroz godi na dreve moć će se »pročitat« i povijest od Opatije i povijest od sveckeh zbivanji va isto vreme. Tako da će se na jedan originalan mod moć videt kakove su se se stvari dogajale v' Opatije, a kakove v' Europe i svete. Prvi je korak va tistoj štorije već storen, aš su Opatijci kontaktirali zagrebački Šumarski fakultet i zamolili judi od struki da utvrde koliko je zaspraven bil star ovisti legendarni opatijski hrast.
A ti zagrebački judi od struki su se zajedno ćapali dela i storili jenu ozbiljnu i profesionalnui analizu po koj se vidi da je drevo bilo staro ne pedeset, ne sto, leh puneh 170 let! To znači da je posajen jušto 1840. leta, baš va vreme kada je i rečki patricij Iginio Scarpa prišal na ovisti prostori i počinjal prve pripremi za izgradnju vile, poznate Ville Angioline ka se je zgradila va ten parke 1844. leta. Ako se zbroji dva i dva, pride se do vrednega podatka da je se ono ča se je va teh 170 let turističke povijesti krajice Jadrana dogajalo v' Opatije, tisti hrast i videl i doživel i proživel. Mogal je oćutit ki je se hodil po parke, ma bili to kraji, grofi i okrunjene glavi, svecki nobelovci, političari od formata, al judi z estrade, poznate balerini, muzikanti, slikari, boemi, misice i se još neki ki su prišli v Opatiju pokazat se, ma i na neki mod nać svoj mir.
| 
Od stosedamdesetletnog starca ostal je samo panj.
Fotografija Marina Aničića. |
Još ni definirano ni zacrtano kako će tisti panj od legendarnega hrasta zgledat kada postane »knjiga od štorije«, ma veruje se da će se preko njega stavit jedno staklo ko se ne more rovinat, a blizu i tabela na koj će pisat se neke zanimljive stvari ke bi i Opatijci i si turisti ki budu tude pasevali rada pročitali.
Tako će se, trebe verovat, Opatijci moć poštimat ako na tabele bude pisalo da godi od ovistega dreva lepo povedaju da je tisti hrast, od kega je ostal još samo panj, ovde v' Opatije na ten isten bogomdanen meste bil prej nego ča je Kip slobodi postavjen va Nju Jorke, al Ajfelov toranj va Parize. Tu će sigurno pisat i leto kada je Opatiju vižital Einstein, James Joyce, al balerina Isadora Duncan, a videt će se i da su brati Lumière jušto v Opatije snimali neki od svojeh prveh filmi. Kakova bogata štorija je to bila, pa zač da se onda i ne približi malo boje sen ki pridu v' Opatiju?
Ma, kako je još dodal Dešković, bez obzira na toliko poznati europski uzlet Opatije va vreme Austro-Ugarske Monarhiji, kada su se baš v' ovisten grade sastajali političari sveckega formata, i danaska se more reć da je Opatija na neki mod ostala »mićo mesto za veli sastanki«. Spomenul je kako su se jušto v Opatije pred malo vremena sastali na prven neformalnen sastanke hrvacki precjednik Ivo Josipović i srbijanski Boris Tadić. Aš, Opatija i dan-danas ima ono neč zarad čega ju se zibira za ozbiljni sastanki, ki va isto vreme moraju bit ležerneji lego onisti ki se organiziraju va veleh gradeh, da ne rečemo metropolah. Ona je bila i ostat će takovo mesto, a se će se to moć već pokle oviste sezoni pročitat i na panje i okole njega.