SUŠAČKA REVIJA broj 40 priroda UČKA Aleksandra Kućel Ilić Zimsko j' vreme. Mrzlo, dažjevno. Vanka ledi. Škrtavo sunce retko regaluje svoju teplinu Opatije i sen drugen meston zdola jene od najlepšeh hrvackeh planin – Učke. Po domaći, naši će stari za Učku, sa svojeh 1401 metar nadmorske visini najvišu planinu istarskega poluotoka, reć još i Uška. Njijo je ime jako staro, a va jenen zapise iz šesnajstega veka spomenul ga je nepoznati glagoljaš. Ostalo j' zapisano: »Vaspet je jedna vlast last jaže zovet se Istrija. I va tej zemli je jedna gora jaže zovet se latinski Olinfos ježe je Učka.« Ni do danaska ni ćaro kako j' dobila ime. Neki misle da j' Učka nastala od besed Vučka gora i da njoj je to pravo ime, a drugi će reć da j' Učka zaspraven Uska gora. Monte Maggiore, ča bi po hrvacki značilo »veli vrh«, zovu je Talijani, a njijo je staro istroromansko ime Caldiera, ča bi reć »kotal«. I zdola te naše visoke lepote smestila su se sva draga i pitoma primorska mesta i vas on domaći dih kega j' najboje opisal pokojni Drago Gervais va legendarnen verse »pod Učkun kućice bele, miće kot suzice vele...« Od Opatije, do Ičića, Ike, Lovrana, Medveje i Mošćeničke Drage, sa će turistička mesta privuć domaće i strane turiste i z besedami da se, ako pridu semo na odmor, va isten danu moru i okupat i mora naguštat i zapolnen Učku pohodit i na svežoj arije se okrepit. Sada ni vreme od mora i banja, ma se more ponudit paseđatu po lungomaru i, ako ni preveć mrzlo, uricu dve na zdraven zimsken učkarsken ambijente. Po onen ča se more čut od stareh domaćeh judi, a i ptočitat va nekeh libri, Učka j' odvavek bila vredna pažnje, pa su je pohodili putopisci, ma anke i botaničari inamorani va njiju floru. Venecijanski botaničar Zanichelli je još 1722. leta šal do vrha Učki, do Vojaka, a pokle su to isto storili se neki poznati i manje poznati judi. Pohodili su je i divili se njijoj lepote ne samo strani botaničari, ki su smiron pronalazili da tuka raste se neko bilje i neke rožice keh se more nać retko kade na svete, lego i duhtori, pisci, grofi, konzuli, geolozi, arheolozi, alpinisti... Posebno je vredan podatak da su 10. maja 1838. leta čari Učke doživeli i saski kralj Friederich August II. z ekspedicijun va koj je bil i Josip Jelačić, budući hrvacki ban. Va spomen tega događaja, va Lovrane, z kega j' uspon započel i kade j' finil, na Trgu slobode je ugrađena ploča na koj piše da se j' ovdeka ripozal saski kralj i da j' Učku pohodil. Vredan primer danaska opetuju si ki va širen liburnijsken kraje bivaju, al pak pridu va neko mesto z kega se more prit do Učke. Najpoznateje su planinarske rute hodit na Učku z Leprinca, al pak z druge strani, z Lovrana. Da bi se prišlo z Leprinca hodeć do vrha Učke, preko Poklona na kemu je 1887. leta storen planinarski dom, se do vrha Vojaka, trebe hodit jeno tri ure, a put z Lovrana je još duži. Za četire ure se z Lovrana, preko Lignja i drugeh manjeh mesti, pride do Vojaka. A dok se hodi, va sako se doba leta more uživat va prirodneh lepotah keh je ovdeka čuda i zaradi keh je Učka zameritala da ju Hrvacki sabor 1999. leta proglasi Parkon prirode. Poznate su učkarske špilje, keh je preko sto, i va keh su, prema arheološkemi nalazi, bivali preci današnjega stanovništva, a Učka je bogata i z vodun. Škoda j' ča istraživanja do danaska nisu pronašla si vredni izvori vodi, lego su šoldi potrošili, a da se ni prišlo do dosti vodi da bi se mogla napit sa mesta liburnijskega kraja, ki i daje mora vodu pripejevat z Reki. Učkarski izvori pokrivaju samo jedan del onega ča rabi, ma će se morda jedanput i to promenit na boje. Klima je va podnožju Učke mediteranska, ma kada se gre va viši predjeli, a posebno sada va zimskeh meseci, more bit dosta mrzlo i z dosta snega, ki se na najvišemi predeli ćapuje se do proljeća, beli se se do maja. Napomena: Članci iz Sušačke revije u Web izdanje ne prenose se kompletni, sa svim slikama, potpisima pod slike, okvirima, tablicama i sličnim. Za cjelovit uvid u članke pogledate papirnato izdanje. Hvala. Povratak na kazalo © 2001-2024 Klub Sušačana
UČKA
Aleksandra Kućel Ilić
Zimsko j' vreme. Mrzlo, dažjevno. Vanka ledi. Škrtavo sunce retko regaluje svoju teplinu Opatije i sen drugen meston zdola jene od najlepšeh hrvackeh planin – Učke. Po domaći, naši će stari za Učku, sa svojeh 1401 metar nadmorske visini najvišu planinu istarskega poluotoka, reć još i Uška. Njijo je ime jako staro, a va jenen zapise iz šesnajstega veka spomenul ga je nepoznati glagoljaš. Ostalo j' zapisano: »Vaspet je jedna vlast last jaže zovet se Istrija. I va tej zemli je jedna gora jaže zovet se latinski Olinfos ježe je Učka.« Ni do danaska ni ćaro kako j' dobila ime. Neki misle da j' Učka nastala od besed Vučka gora i da njoj je to pravo ime, a drugi će reć da j' Učka zaspraven Uska gora. Monte Maggiore, ča bi po hrvacki značilo »veli vrh«, zovu je Talijani, a njijo je staro istroromansko ime Caldiera, ča bi reć »kotal«. I zdola te naše visoke lepote smestila su se sva draga i pitoma primorska mesta i vas on domaći dih kega j' najboje opisal pokojni Drago Gervais va legendarnen verse »pod Učkun kućice bele, miće kot suzice vele...« Od Opatije, do Ičića, Ike, Lovrana, Medveje i Mošćeničke Drage, sa će turistička mesta privuć domaće i strane turiste i z besedami da se, ako pridu semo na odmor, va isten danu moru i okupat i mora naguštat i zapolnen Učku pohodit i na svežoj arije se okrepit. Sada ni vreme od mora i banja, ma se more ponudit paseđatu po lungomaru i, ako ni preveć mrzlo, uricu dve na zdraven zimsken učkarsken ambijente. Po onen ča se more čut od stareh domaćeh judi, a i ptočitat va nekeh libri, Učka j' odvavek bila vredna pažnje, pa su je pohodili putopisci, ma anke i botaničari inamorani va njiju floru. Venecijanski botaničar Zanichelli je još 1722. leta šal do vrha Učki, do Vojaka, a pokle su to isto storili se neki poznati i manje poznati judi. Pohodili su je i divili se njijoj lepote ne samo strani botaničari, ki su smiron pronalazili da tuka raste se neko bilje i neke rožice keh se more nać retko kade na svete, lego i duhtori, pisci, grofi, konzuli, geolozi, arheolozi, alpinisti... Posebno je vredan podatak da su 10. maja 1838. leta čari Učke doživeli i saski kralj Friederich August II. z ekspedicijun va koj je bil i Josip Jelačić, budući hrvacki ban. Va spomen tega događaja, va Lovrane, z kega j' uspon započel i kade j' finil, na Trgu slobode je ugrađena ploča na koj piše da se j' ovdeka ripozal saski kralj i da j' Učku pohodil. Vredan primer danaska opetuju si ki va širen liburnijsken kraje bivaju, al pak pridu va neko mesto z kega se more prit do Učke. Najpoznateje su planinarske rute hodit na Učku z Leprinca, al pak z druge strani, z Lovrana. Da bi se prišlo z Leprinca hodeć do vrha Učke, preko Poklona na kemu je 1887. leta storen planinarski dom, se do vrha Vojaka, trebe hodit jeno tri ure, a put z Lovrana je još duži. Za četire ure se z Lovrana, preko Lignja i drugeh manjeh mesti, pride do Vojaka. A dok se hodi, va sako se doba leta more uživat va prirodneh lepotah keh je ovdeka čuda i zaradi keh je Učka zameritala da ju Hrvacki sabor 1999. leta proglasi Parkon prirode. Poznate su učkarske špilje, keh je preko sto, i va keh su, prema arheološkemi nalazi, bivali preci današnjega stanovništva, a Učka je bogata i z vodun. Škoda j' ča istraživanja do danaska nisu pronašla si vredni izvori vodi, lego su šoldi potrošili, a da se ni prišlo do dosti vodi da bi se mogla napit sa mesta liburnijskega kraja, ki i daje mora vodu pripejevat z Reki. Učkarski izvori pokrivaju samo jedan del onega ča rabi, ma će se morda jedanput i to promenit na boje. Klima je va podnožju Učke mediteranska, ma kada se gre va viši predjeli, a posebno sada va zimskeh meseci, more bit dosta mrzlo i z dosta snega, ki se na najvišemi predeli ćapuje se do proljeća, beli se se do maja.
Napomena: Članci iz Sušačke revije u Web izdanje ne prenose se kompletni, sa svim slikama, potpisima pod slike, okvirima, tablicama i sličnim. Za cjelovit uvid u članke pogledate papirnato izdanje. Hvala.